U centru ovog dramatičnog događaja odjadnom se pojavljuje jedno novo čovečanstvo. Jovan izveštava: ‘I videh, i vidi, Jagnje stajaše na Sionskoj gori, i sa njim sto četrdeset četiri hiljade onih koji su imali njegovo ime i ime njegovog Oca napisano na čelima svojim. I čuh glasa sa neba kao šim mnogih voda i kao grmljavinu jakog groma, a glas koji čuh beše kao od kitarista koji pevaju uz svoje kitare. I pevahu novu pesmu pred prestolom i pred četiri živa bića i pred starešinama; i niko nije mogao da nauči tu pesmu sem onih sto četrdeset četiri hiljade koji su iskupljeni sa zemlje. To su ti što se ne okaljaše ženama; to su naime, devstvenici. Oni idu za Jagnjetom kuda ono ide. Ovi su iskupljeni kao prvenci od ljudi Bogu i Jagnjetu. I laž se ne nađe u njihovim ustima, neporočni su’ (14,1-5).
Ovde zasijava početak novog čovečanstva, u kojem je probuđen Duh Božji zahvaljujući izbaviteljskom činu Jagnjeta koje ljudima daje snagu da pevaju ‘novu pesmu’, da žive unutrašnju religiju, istinsko jevanđelje.